ТРАГЕДИЈИ ПРЕТХОДИ ВАПАЈ

Протеклих година, а нарочито последњих месеци, све учесталији су облици тешког насиља – које се завршава смрћу жртве. Један такав ужасан догажај недавно се одиграо и у нашој средини. О душевном здрављу, породичној патологији, о атмосфери која подсећа на ону из романа „Зли дуси“ Ф.М.Достојевског, разговарали смо са др Снежаном Бајовић, неропсихијатром и психотерапеутом из ОБ „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци.

НОВА ЈАСЕНИЦА: Бомбардовани смо вестима о заиста страшним случајевима, у којима су, све чешће, млади људи виновници злочина. Шта су узроци оваквог, изразито деструктивног понашања младих?

ДР БАЈОВИЋ: Нажалост и ми смо сведоци једног трагичног догађаја. Иначе, сваки од ових случајева мислим да треба да се разматра за себе. Када је млад човек у питању, важно је да породици примети шта се са њим дешава. Међутим, нажалост, и када се примети, и даље постоји тај осећај стида, стигме, ако се дође код психијатра. Ми смо у више наврата апеловали да се и на најмањи проблем реагује, и да се без икаквог стида или зазора дође на разговор. Нико од нас који радимо на Одељењу психијатрије не би направио проблем уколико неко нема упут. Треба доћи за савет. И психијатријска болница „Лаза Лазаревић“ у Београду је одвојила један дан када може да се долази, и када сви, независно од тога да ли имају упут, могу да разговарају са психијатром, о својим проблемима, или о необичном понашању својих ближњих. Без обзира на то, постоји тај осећај стигматизације и страх, нарочито када је први сусрет са психијатром у питању, јер ту се не открива само оно што се дешава са том особом, него се, у ствари, открива читава породична „драматургија“. Све породичне тајне тада изађу на видело. Нажалост, када су у питању младе особа, многи од њих и даље користе психоактивне супстанце, па тако ми некада нисмо сигурни да ли оно што видиомо пред собом, та агресивност и десдтруктивност, потичу од психозе sui generis, дакле да ли се ради о болести, или се то дешава због употребе психоактивних супстанци. Уз све могућности које нам пружају и тестови на психоактивне суптанце, и психолошка тестирања, верујте да и нама некада треба времена да одредимо шта је по среди.

Дакле, породица треба да реагује, уколико  примети необично понашање детета?

– Некада треба послушати и околину. Некада породица не види оно што се дешава, а то види неко други. Па, послушајте некада и тог другог, шта вам каже комшија, или друг, пријатељ, одељење, ако је реч о ученику. Али, живомо у времену када је друштво, па тако и породица, окренуто неким другим стварима, јер живимо у турбулентним временима, па се то некада касно примети.

Мислим да ћете се сложити да  је у наше време промењен однос деце према родитељима, Младалачки бунт данас се испољава много интензивније него некада. Како то извагати, да ли се ради о „нормалном“ бунту, или је реч о почетку патолошке деструктивности?

– Да, за адолесцентски период јесте везан бунт. И некада је та граница врло танка. Зато је битна наша помоћ. Има родитеља који дођу, на прве реакције своје деце. Дођу по савет и питају како да се понашају и шта да раде. Некада такво понашање траје и неколико година, и то буде заморно за целу породицу, а да не искаче из оквира „нормалности“. То је на нама, психијатрима, да проценимо. Родитељи, а некада чак ни школски педагог и психолог не могу да процене. Зато је битно прећи праг психијатрије, и тражити савет. Нити је то срамота, нити то значи да је неко, одмах „луд“. Уосталом, свако од нас има неки период када кризира, када га је нешто избацило из колосека.

Осим душевних болести, постоји и агресивност која проистиче из недостатка моралног кодекса, неусвајања морланих норми. Имамо младе људи који више ни у шта не верују, који немају никакав морални принцип. То се често назива – психопатијом. У чему се психопатија разликује од душевне болести, психозе?

– Психијатрија се дуго борила са изразом „психопатија“, мада морамо признати да то постоји, свеједно како ми то називали. А то је поремећај личности. Ту се не ради само о недостатку саосећајности, емпатије, него је присутан и низак праг на фрустрацију. Врло често ти људи нису у стању да контролишу афекат.

Да ли се психопатија лечи? Да ли су ови људи, који не уче на својим грешкама, и које често ни биоравак у затвору не може да поправи, осуђени да дожвотно представљају оапсност за друге?

– Ја мислим да то није тако. Свако може да се научи одређеним нормама понашања. Али то подразумева тимски рад. У тиму за лечење морају да буду и психолог, и социјални радник, и медицински техничар, продица, пријатељи. Са друге стране, психофармакотерапија је толико напредовала, да данас постоји одређена група лекова, психистабилизатора, који се и дају и у случајевима поремећаја личности. Заиста, све данас може да се лечи. Лековима, и психо-терапијом. Ево, ми смо пре неколико година увели групну терапију алкохоличара. Уторком у 11 часова, они који су лечени на одељењу због болести зависности, у почетку алкохоличари, али и други, долазили су на групну терапију. Најпре су долазили само мушкарци. Потом су почеле да се прикључују и жене (које, обилчно пију саме код куће, и све је то обавијено још већим велом стида). А онда се група толико проширила, да смо размишљали да уведемо термине два пута недељно. И то функционише скоро три године. Почетак је увек тежак, али на крају и они који долазе схвате да су у групи људи који имају сличан проблем, а онда хоће и да им се помогне. То је пример у вези са болестима зависности, али болести зависности су често повезане са поремећајима личности, односно „психопатијом“.

А шта учинити када је реч о младој особи, чије је детруктивно или аутодеструктивно пинашање уочено, а она не жели да дође код психијатра? Пунолетна је, и ми је не можемо натерати…

– Е, то јесте највећи проблем. Тешко је младом човеку који не зна шта се са њим дешава да учини тај први корак. Тада треба доћи по савет, и наћи начин  како да се то уради. Присилно је најчешће најлошија варијанта, али нажалост и то мора да се примени када су у питању озбиљна психијатријска обољења. Често, међутим, постоји и нека друга могућност, макар се користили и неком манипулацијом, да би се дошло на разговор. Јер, после тог првог разговора ја нисам у својој пракси имала случај да је неко одбио следећи разговор. Ипак ту нешто може да се уради. Некада, на пример, друг може да замоли пријатеља или пријатељицу који имају проблем, да са њим пођу код психијатра, и да тако буде оставарен први контакт. То јесте манипулација, али она се исплати.

Упркос свим тим могућностима, често се реагује онда када се нешто трагично већ догодило.

– Нажалост. Али, тада погледате шта је претходило, и често видите да је, пре него што се нешто трагично догодило, ту било доста сигнала, буквално вапаја за помоћ, од стране тих особа. А то се често игнорише. И тако дође до најгорих трагедија. Ми смо имали још један трагичан случај, пре неколико година, где није препознат психијатријски проблем који је имала једна особа, или се о томе ћутало – све док се није завршило трагедијом. Често да би неко дошао на лечење, као што смо поменули, потребно је ангажовање целе породице, па и шире.

Да ли друштвене околности погодују интензитету душевних болести? Да ли би, у неким више релаксираним дриштвима све то било успореније, што би омогућило да се реагује на време?

– Наравно. Брзо се живи и реакције су често афективне. Реаговање је неконтролисано. Знате, Србија не памти таква масовна убиства, овакве изливе гнева, заслепљујућег беса који у моменту толико сузи стање свести да личношћу доминира афекат. Томе су можда допринеле и ратне године. Можемо да размишљамо и о посттрауматском стресном синдрому који се јавља 10 до 15 година после трауматских догађаја, а који не захвата само ону генерацију која је била на ратишту, него цео народ.

Колико траје лечење једног тешког психијатријског болесника?

– Ми психијатри често кажемо: па колико траје лечење дијабетеса, или есенцијалне хипертензије? Цео живот.  Можда ће неко и психијатријски да се лечи доживотно, а неко други годину-две. Све је то индивидуално.

Разговор водио: В. Ђурђевић