Info Centar Nova Jasenica
“Ne morate biti najbilji, dovoljno je da budete najbolji što možete” , Duško Radović.
U Srbiji živi više od 65.000 dece sa smetnjama u razvoju, govore procene Instituta za javno zdravlje “Dr Milan Batut”, čiji stručnjaci naglašavaju da u ovom trenutku niko sa sigurnošću ne može reći tačan broj mališana sa mentalnim smetnjama i razvojnim poremećajima. U Institutu za javni zdravlje navode da je u toku izrada Registra dece sa smetnjama u razvoju, koji će biti funkcionalan u toku ove godine i omogućiti sagledavanje broja obolelih i novoobolelih, kao i procenu funkcionalanosti mališana sa razvojnim smetnjama. Statistika Svetske zdravstvene organizacije svedoči da između tri i 22 procenta dece u svetu ima neki vid smetnji u razvoju, a oko pet odsto mališana ima jasan invaliditet, dok procene Unicefa svedoče da jedno od šestoro dece ima neke razvojne smetnje, a potom slede deca sa autizmom i hiperkinetičkim poremećajem. Rezultati studije objavljene u časopisu Evropskog društva za dečiju i adolescentnu psihijatriju govore da je od 1995.godine evidentiran porast broja dece sa dijagnozom autizma u Srbiji.
–Autizma, sve više ima, što dovodim u vezu sa radijacijom , bombardovanjem… Kada sam počela da radim nisam videla ni jedno autistično dete, sada ih ima toliko da je to zastrašujuće. Autizam nastaje različitim hemijskim procesima u mozgu, prvo se govorilo o tome da je to hladna majka , ali to nije tačno tu ima toliko divnih majki koji su rodile takvo dete, koje toliko pate zbog toga, ali je ta oblast još uvek neistražena i nije nađen pravi uzrok. Smatralo se i da je vakcina uzrok autizumu , postoje neki naučni dokazi , ali moje mišljenje je da je uzrok prevelika koncentracija radijacije i svega što nam se dešavalo, da je takvih bolesti više nego ranije – kaže za Novu Jasenicu , Ivana Đorđević, defektolog u školi “Heroj Ivan Muker”.
Ivana Đorđević je jedan od četiri defektologa koja radi u Specijalnom odeljenju u Osnovnoj školi “ Heroj Ivan Muker” , koje pohađa 22 učenika . Jedan defektolog po zakonu radi najviše sa 6 učenika , jer se radi pojedinačno sa svakim učenikom, to je prednost ovakvog odeljenja, budući da ovakav rad nema ni jedna druga škola u našoj opštini. Sva deca imaju IOP-e kao i deca u inkluziji , ali je prednost rad sa svakim detetom ponaosob. U skladu sa njihovim sposobnostima , radimo individualno sa njima, učimo , radimo, patimo, plačemo , smejemo , čak i sa njihovim roditeljima. Kao jedna velika porodica smo , njihovi staratelji nas pitaju za savet, jer ima i one dece koja dolaze i iz hraniteljskih porodica – priča Ivana Đorđević .
–Ovo je više specifičan rad , više kao vaspitni nego pedagoški. Radimo do prvih šest razreda, a oni odavde mogu da nastave dalje školovanje, da završe do trećeg stepena za frizera, mehaničara, krojača, limara,.. Imali smo decu koja se kasnije prebace da pohađaju redovnu nastavu. Takva deca su završavala bez problema i četvrti stepen srednje stručne spreme – navodi Ivana.
-Tu ljubav, iskrenost, toplinu nisam zaista doživela, radim sedamnaest godina u školi “ Heroj Ivan Muker” i pitaju me kakav je to rad, da li je naporan, težak … Ja svima pričam da je rad sa tom decom nešto posebno, nešto divno.. Sedimo u učionici, i dok radimo nikada od te dece nisam nešto ružno čula, ni doživela, jer su to tako dobra deca, tako iskrena , neiskvarena , da li zato što imaju problem, to ne mogu da otkrijem, ali ona u sebi imaju imaju toliko ljubavi i pažnje. Za vreme odmora se igramo, ja skačem sa njima po učionici, trčim, jurimo se, oni mene masiraju kad me boli glava, ljubimo se, mazimo se , to u redovnoj nastavi ne možete da doživite. Zato ja kažem da je to specifičan rad, jer smo i sa roditeljima jako bliski , sa roditeljima se ljubimo, grlimo, čestitamo slave, nove godine…- priča Ivana.
-Kada generacija dece završi i ode iz škole budem jako tužna, između nas postoji prevelika bliskost, jer kada roditelj bude u neprilici, odvedem učenika kući, kod svoje dece. Inače, imam troje dece koja pohađaju redovnu nastavu, koja dolaze u učionicu da se igraju sa učenicima , da sa njima kontaktiraju, što je to za njih nešto sasvim normalno, što kod moje dece pravi toleranciju prema svemu i izaziva nešto najbolje u njima.
-Ima dece koja mogu da se uključe u inkluziju i koja mogu najbolje da snađu u tim okolnostima, a to su deca sa višim sposobnostima. Međutim, u godinama svog rada sam videla da ta deca beže sa časova, da stoje po strani, po hodnicima, da su nesrećna , da nisu prihvaćena, da ih društvo odbacuje, društvo prepoznaje… Roditelji pokušavaju da sakriju ali deca nisu naivna i glupa, to jednostavno vide i prepoznaju, a onda nemaju milosti prema njima. Nastavnici nisu toliko uključeni u to da im objasne, jer nisu edukovani i školovani za to, da bi ih deca prihvatila. Često se dešava da takvo dete dođe i samo uđe u učionicu, kolega kaže, da dete zna gde pripada , oni sami osete da ovde pripadaju, te ih tako pustimo da uđu, i igraju se sa našom decom. Kad izađemo napolje, ta ista deca, prilaze našoj deci, oni se jednostavno prepoznaju. Kada dete dođe iz redovne nastave, kada nije uspelo da se snađe , dete se opusti, postiže uspehe, dete oseti tu pripadnost. Imamo tu mogućnost da detetu ne dajemo dvojke i jedinice, već petice za svaki uspeh, da ih pohvalimo, nagradimo, tada bivaju srećni jer osete uspeh, kao i svaki čovek koji voli uspeh, tako i deca, tako da ih na taj način motivišemo i mnogo više iz njih uspemo da izvučemo, mnogo više nego što to oni i njihovi roditelji misle – zaključuje Ivana .
Nataša Jevtić, defektolog; IvanaĐorđević, defektolog; Maja Marković Radovanović, profesor razredne nastave; Katarina Radojević, defektolog
-Po novom zakonu, specijalna nastava, specijalni program je ukinut , radimo po redovnom planu i programu kao u redovnoj nastavi , imamo srpski, matematiku, prirodu i društvo, koje obuhvata istoriju, biologiju , geografiju, hemiju u zavisnosti od uzrasta deteta . Imamo tehničko obrazovanje, što mi koristimo za razvoj motorike koja je jako bitna, naručito kod naše dece, i veštine, fizičko, likovno i muzičko. Pokrivamo sve predmete kao i redovna nastava , s tim što imamo mogućnost da sa detetom iz petog razreda koristimo čitanku iz prvog razreda, procenjujemo na kom stupnju je dete , šta može da radi, i iz čega da uči. Mi ne možemo detetu iz petog razreda da damo knjigu iz petog razreda, a ono zna brojeve do deset. To je mogućnost koja je nama slobodno data i mi sami kreiramo koliko ćemo raditi, šta ćemo raditi, najčeće kod te dece je disharmoničan razvoj , deca uspevaju u nekom predmetu mnogo više ali zato u drugim predmetima ne mogu , tu smo da popunjavamo te šupljine, tu smo da uskladimo taj razvoj, tu smo da to dete oblikujemo kao osobu, da sa roditeljima razgovaramo i dajemo upute kako da ga osamostale, šta da ga uče u kom periodu, zašta je dete spremno . Imamo decu koju roditelji dovode i odvode iz škole a imamo i dece koju roditelji ne vode , ali je na nama da procenimo kada je dete spremno da samo pređe ulicu , da samo ode kući , imamo i jednog putnika koji autobusom sam ode kući, u Baničinu. U svakodnevnom radu sa njima, pokušavamo da ga osamostalimo – ističe Ivana.
-Jedan defektolog kada drži nastavu ne može da sedi , to je skakanje po učionici, trčkanje po učionici, od jednog, drugog, trećeg, ili ih okupljamo oko nas, stalno smo tu kod jednog, drugog, trećeg , tako da naši odmori budu i fizički i psihički, ali to u svakom slučaju zavisi i od nas koliko se mi potrudimo. Imamo tri asistenta , majku koja je asistent detetu sa težom retardacijom, zatim, asistenta za jedno autistično dete, kao I asistenta za devojčicu sa Daunovim sindromom. Nepokretne dece nemamo, imamo ih u redovnoj nastavi, iz tih razloga imamo prilaznu rampu u školi, naši učenici su i dalje na spratu jer nemamo ni jedno nepokretno dete koje ima probleme sa mentalnim razvojem – objašanjava Ivana.
-Naša deca idu na dalje školovanje, mi ih stimulišemo, bez obzira da li je to dete za srednju školu, ali nastojimo na tome da ode, da oseti drugu sredinu , taj način života, jer će se osamostaliti, ili biti u nekom domu sa vaspitačima , da naprave kontakt sa sa drugom decom, spavaju sa drugom decom , odvojiće se od porodice što ih stimuliše na neki način u razvoju. U srednjoj školi stepenovano završavaju ukoliko nemaju razvijene sposobnosti, oni završe samo prvi stepen srednje škole a ukoliko su većih sposobnosti onda postignu i više, što uglavnom defektolozi procenjuju u specijalnim školama da li su za treći stepen ili četvrti.. Šalimo se … kad naši učernici dobiju decu da smo im mi bake, ja sam baka dva, tri deteta, i to je jako lepo kada vidite da su naši učenici postal odgovorni roditelji. Ima učenika , naše dece koja dolaze i dalje kod nas, pozovu telefonom kada imaju neki problem , kada trebaju neku pomoć. Na ulici srećem decu koja su zaposlena i rade u privatnim firmama, imamo i zaposlene u firmama sa invaliditetom , hendikepom..obrazlaže Ivana koliko je I to veliki uspeh predanog rada defektologa .
-Na žalost, ima puno dece čiji roditelji ne žele da uključe u obrazovanje i socijalizuju svoje dete , koliko toliko. Deca koja pohažaju posebnu nastavu pod IOP-om, toliko nije strašno , opet su na neki način uključeni u nastavu, ali ima veliki broj dece koja sede kod kuće, koji nisu izašli iz kuće. Zvanični podatak postoji i inkluzija je napravljena kako bi tu decu izvukli iz kuće. Inkluziju su loše i bez ikakvog sistema uveli u školstvo, po mom mišljenju, kroz promenu zakona dali su im mogućnost da mogu da biraju, da li će u specijalno ili neće , da li će ići na komisiju, da li neće ići na komisiju, da li će da prihvate šta im je rečeno na komisiji… a da na kraju dete i ne uključe u rad, već ostave kod kuće i to se pretežno dešava po seoskim sredinama , jer su oni malo zatvoreni , vlasti ne može da uđe u sve te kuće i nemaju saznanja o tome, za razliku od dece u gradu. Ta deca sede kućama, što je strašno loše po njih , da dete ne bude u klupi vršnjaka, makar to bilo specijalno , redovno, bilo kako..kaže Ivana.
-Jako volim svoj posao, čak su i moja deca bila ljbomorna , i govorila mi “Mama ti stalno pričaš, Anđela je naučila ovo, Anđela je naučila ono”, jer svaki njihov uspeh, delim sa njima. Uspesi su mali, ponekad se i ne primećuju, ali kroz rad obratimo pažnju na sve što učimo, i svaki mali uspeh, za nas bude ogroman, jer uložimo ogromnu energiju u to dete i onda zaista budemo srećni . Odem kući i pričam mužu, deci, šta sam uspela, šta je dete naučilo, zaista to u drugom poslu, u prosveti , ne može da se oseti. Za roditelje, mogu reći da su to, ponekad, teške situacije kad dovedu decu , pa se dvoume , da li da ih upišu, dete dođe i hoće d aide u školu, ali roditelji neće da potpišu papire. Jednostavno ne razumeju da to nije ništa strašno, ali smo takva sredina pa se iz nekog razloga oni kriju, da ih je sramota , to rade čak i intelektualci , nismoi zastupljeni ni na medijima dovoljno , pa je to mnogim ljudima i nepoznanica, mnogi ljudi se boje, plaše, smatrajući da je ta škola za decu sa posebnim potrebama, ne znam šta , a to na kraju svima može da se dogodi, tu ne postoji pravilo da li je to romska populacija , da li socijalno ugrožena, ili porodica intelektualaca..
-Dete koje je u obrazovnoj sredini u kojoj ne napreduje, u kojoj se ne snalazi, oseća se potpuno odbačeno , dete koje ima smanjene sposobnost, i kada nastavnica počne da priča i predaje nešto, a da mu je puno reči nepoznato , na prvu reč koju ono nepoznaje, njegov mozak je stao , on više ne razmišlja, zbunjen je i razmišlja o toj reči, i dalje više ništa ne sluša. Deca rade razlomke a ono zna da sabira do deset , ogromna rupa znanja koja nije popunjena , koja ne dostaje, onda počinje da se vrpolji , tada kreću opomene, kazne, i onda nema napredka.. Kako bi nadoknadili ili pomogli detetu, roditelji angažuju i defektologe koji rade u privatnoj praksi, što u potpunosti podržavam sve što je u korfist rada sa detetom. Privatna praksa je kod nas u začetku, ali ima roditelja koji pokušavaju sve, samo da ovde ne dođu , vode decu, što imam saznanja da ih vode i kod vračara , gde stignu, pokušavajući na svaki mogući način da skrate put kako bi cilj bio boljitak.. To mi je jasno kao roditelju , roditelj je spreman na sve , roditelj će dati sve da ima normalno dete, da svom detetu pomogne, što često greši i vodi ga pogrešnim putem. U ovom slučaju privatna praksa defektologa, može biti jako dobra alternativa tome, i treba da se razvije u našoj sredini i našim uslovima – ističe Ivana ,savet takvim roditeljima.
–Ne treba gledati na druge, oni imaju to što imaju u svojoj porodici , takvo dete, njihov bol je ogroman. Ja to razumem posle ovolikog rada , ali neka zanemare sredinu, i neka se ne obaziru šta će sredina reći, neka svoje dete daju gde pripada, gde će osetiti uspehe i ono što će za njega biti najbolje , posebno samo zato što će tako napraviti od njega srećnog čoveka .
“Deca u fokusu Nove Jasenice”
