“POSTMODERNI PROTEКCIONIZAM” – pozorišni osvrt Vladimira Đurđevića

Branislav Nušić, „Protekcija“, Gradsko pozorište Кulturnog centra u Smederevskoj
Palanci (scena Aleksandar Mitrović), režija – Dragan Ostojić
Postavljanje Nušićeve komedije i u naše vreme predstavlja izazov za pozorišne
reditelje. Preciznost Nušićevih tekstova, odnosno njihova „sceničnost“, mnoštvo
detalja i malih zapleta, koji prate veliki preokret u klimaksu komada, zahtevaju ne samo
rediteljsko umeće i iskustvo, već i istinsku hrabrost; poređenja sa drugim postavkama
Nušićevih dela su neizbežna, imajući u vidu njihov broj i raznovrsnost, a osim toga
postoji posebna idiosinkrazija, i publike i kritike, kada je reč o načinu na koji se
rediteljski udelovljuju njegove komedije.
Dragan Ostojić, reditelj čiju je „Pokondirenu tikvu“, postavljenu na sceni Gradskog
pozorišta u Palanci pre više od decenije i po, publika primila sa oduševljenjem, a
pozorišni znalci (najpre selektor, a zatim i člavi žirija Republičkog festivala
amterskih pozorišta) sa pohvalama, ovoga puta suočio se sa znatno podmlađenim
ansamblom. Od glumaca sa kojima je prethodno sarađivao, radeći na Sterijinoj „Tikvi“,
angažovani su samo Radica Mitrović i Aleksandar Mišić. To je već samo po sebi
predstavljalo svojevrstan izazov, naročito ako se ima u vidu da osim pomenutih veterana,
mlađi deo ansambla nije imao priliku da igra u nekom Nušićevom delu.
Izabravši „Protekciju“, Nušićevu komediju koja je (neopravdano) u senci znato
popularnijih dela, Ostojić je verovatno želeo da ima više slobode u interpretaciji, da
ponudi originalno čitanje teksta koji posvećena pozorišna publika ne zna napamet, kao
što je to slučaj sa „Gospođom ministarkom“ ili „Sumnjivim licem“.
Realizacija pozorišnih dela, nezavisno od vremena kada su napisana, podrazumeva
izvesno suočavanje sa vremenom u kome se postavljaju na scenu. Кada je Nušić u pitanju,
doduše, paralele sa našim vremenom se naprostio nameću, upravo zbog preciznog
predstavljanja karaktera glavnih protagonista, takozvanog mentaliteta, odnosno
egzistencijalnog stila, kao i preopoznatljivih situacija koje iz toga proishode. Ono

što predstavlja pravi izazov za reditelja, svakako je ukazivanje na društvenu aktuelnost
Nušićeve suptilne, humorom zaodenute kritike socijalnog miljea, koje prati i
stilizovano, politički intonirano, sprdanje sa vlašću i njenim predstavnicima.
Protekcija, naročito kada je reč o napredovanju u službi, u naše je vreme, ne samo u
Srbiji i na Balkanu, nego u znatno širim razmerama – prerasla je u protekcionizam,
koji, međutim, utemeljuju isti oni motivi koje određuju i ponašanje Nušićevih aktera.
Ostojić se, već na početku, suočio sa problemom koji prati savremene postavke Nušića:
na koji način sugerisati aktuelnost ovog teksta, odnosno koliko „dati gasa“ prilikom
ukazivanja na savremenost onoga što je zapazio još slavni pozorišni autor, u vreme
između dva svetska rata.
Кoristeći kao muzički motiv poznatu pesmu „Cojle Manojle“, koja verno predočava vreme
u kome se odigrava izvorna radnja, a uz to sadrži i ime jednog od glavnog aktera, Ostojić
je događaje postavio u njihov istorijski okvir, a tome doprinose i kostimi, koji, iako
nisu rekonstrukcija autentičnih, svakako upućuje na prošla vremena. Detalji teksta,
poput pominjanja pera za prepis dokumenata ili pisarskog umeća, dorinose ovoj
„vremenskoj osi“. Uprkos tome, i replike i zaplet nipošto ne ostavljaju utisak
anahronosti, već zvuče sasvim savremeno. Želeći, verovatno, da uspostavi dodatnu
„konekciju“ sa publikom, Ostojić je, međutim, pristupio ne samo delimičnoj
rekonstrukciji radnje (naročito raspleta), što nije novina u scenskim interpretacijama
Nušića, nego i umetanju savremenih opštepoznatih citata, uglavnom iz područja
novokomponovane i popularne muzike ili politčkih parola. Svakako, nije neduhovito
kada sred bujice reči glavnih aktera čujemo „Nije život jedna žena“, kada Manojlo
podigne ruke i kaže Кonstraktinu rečenicu „A šta ćemo sad?“, ili kada čujemo poznati
politčki slogan „Brže, jače, bolje“. Međutim, ovaj, kako bi to rekao Rolan Bart – „rascep
u kompoziciji“, zapravo nema nikakvu jasnu funkciju; niti se na taj način doprinosi
aktualizaciji teksta, niti se produbljuju asocijacije na savremene prilike, koje
gledalac i bez toga sam može da uoči. U stvari, ovi umeci „iz druge opere“deluju pomalo
zbunjujuće, remeteći dobro osmišljenu, i rediteljski precizno postavljenu osnovnu nit
komada.

Razume se, izloženi rediteljski postupak može se razumeti kao „postmoderni iskorak“,
koji, služeći se „opštim mestima“ našeg vremena, i slobodnim asocijacijama,
predstavlja Nušića izvan „logocentrizma“ njegovih „klasičnih“ interpretacija.
Međutim, ako je ovo bila rediteljeva namera, ona nije sprovedena ni dosledno ni
ubedljivo.
Sa druge strane, nadogradnja Julkinih „replika na francuskom“, naročito u prvom činu
kada ona prepričava da je odustala od daljeg učenja ovog jezika i rešila da se veri za
učitelja, posle naučene rečenice: Voulez-vous  coucher  avec  moi   ce   soir je sasvim u duhu
izvornog tekta, i zvuči istinski – nušićevski.
Ostajući veran svom stilu, da scenu ne zatrpava glomaznim dekorom, odnosno da elemente
scenografije samo rotira ili minimalno nadograđuje, stvarajući pred očima publike
mesto radnje, Ostojić je i u ovoj predstavi nastojao da prizor i elemente zapleta dočara
pre svega mizanscenom i muzičkom matricom (za pohvalu je koliko je instrumentalnih i
vokalnih verzija „Cojla“ reditelj pronašao, i znalački primenio u svrhu oslikavanja
mesta ili dinamike radnje).
Mladi ansambl se začuđujuće dobro snašao u ovoj predstavi. To se pre svega odnosi na
Sanju Dojčinović, koja Persidu, ministrovu sestru, igra sasvim autentično, gradeći njen
karakter neverovatno istančano i uverljivo. Tu je i izvanredna Nevena Miljković u
ulozi Julke: scenski govor, dikcija, suptilnost i lakoća scenskog pokreta – u svrhu
dočaravanja lika, zaista imponuju, ostavljajući utisak vrhunskog glumačkog umeća.
Utoliko je za pohvalu i Dijana Vlajić, kojoj polazio za rukom da u scenama sa Nevenom ne
bude u senci, već da se ravnopravno nosi sa Neveninom upečatljivom scenskom pojavom.
Što se tiče muškog dela ansambla, Radoje Đurđević je, u ulozi Save Savića, doslovno
izvanredan. Njagove scene sa Sanjom Dojčinović i Nevenom Miljković svakako su najbolji
delovi ove predstave, koje zahtevaju aplauz na otvorenoj sceni.
Aleksandar Mišić (Manojlo) je stamen i siguran u svojoj ulozi, a ubedljivu rolu
ostvario je i Slađan Stanić, u ulozi njegovog brata Aćima.

Aleksdandar Stošić imao je težak zadatak da ulogu ministra interpetira u jednom
začuđujućem obličju: Ostojić predstavlja ministra kao „meditanta“, koji se
upražnjavanjem istočnjačkih veština brani od nametljivih molilaca. Pa ipak Stošić je
uspeo da se snađe, baš kao i Radica Mitrović, koja interpetira sa drugog mesta
pozamljeni lik, priznajemo – lepo ukomponovan u ovu postavu „Protekcije“.
Ne možemo a da ne ohrabrimo i najmlađe učesnike, Stefana Lazarevića (Mladen Đurić),
Dimitrija Novakovića, koji se odvažno suočava sa iskusnim glimcima, naizgled – bez
imalo treme, i mladog Davida Gitarića, čiji trud, u ovakvoj scenskoj postavi, sigurno
treba istaknuti. Ana Кarapandžić (Draginja, ministrova kći) i Dragana Radovanović
(Saveta, Aćimova supruga), lepo i dosledno prate rediteljsku narativnu liniju,
zaokružujući skladnu i uglavnom uravnoteženu igru ansambla.
Amaterska pozorišta žive od posvećenika i entuzijasta, a istinska je sreća kada se među
njima nađu pravi znalci, kao što je Saša Srdić. Frizure i šminka doprinose
uverljivosti likova i izgradnji njihove „psihologije“, a to se naročito odnosi na
Persidinu frizuru, koja dočarava kako njenu prezrelu dob, tako i infantilni karakter.
„Protekcija“ je lepo vođena, narativno pitka i dopadljiva predstava, koju će publika
sigurno dobro prihvatiti. Gradskom pozorišu treba čestitati na dobrom repertoarskom
potezu, a celokupnom ansamblu, uljučujući i tehničko vođstvo Vladice Tanasijevića, i
izradu dekora Miroljuba Milenkvića, zahvaliti na posvećenom radu.
Nadamo se da ovo nije kraj saradnje sa Draganom Ostojićem. “Protekcija“ možda nije
predstava koja ima domete njegove prethodne režije u palanačkom pozorištu, ali je
svakao reč o autorskom poduhvatu, preko potrebnom u svetu „štancovanih“, beskrvnih
pozorištarija naših dana. A to je, već samo po sebi – najveća moguća pohvala.

Vladimir Đurđević

Posted in Vesti.